Rekli su o Sinanu: "Ovaj mali će sve da nas povalja"

Kakav je ovo zalogaj za pevača početnika – stihovi najvećeg pesnika bosanskog sevdaha, harmonika, kompozicija i orkestar Radoja Barajevca. Divan spoj Šumadije i sevdaha, pesmetina od šest strofa i 24 stiha, za prvi hit Sinana Sakića iz 1979.

“Kulu gradim, vihor je obara,

trešnju sadim, ona ne behara,

ruže berem, trnje me ubada,

bašto moja bez sunca i hlada.

Šta će meni od kamena kula,

šta će miris ruže i zumbula,

šta će trešnja da mi behar daje

kad se draga za drugog udaje.

Zoru čekam, neće da svanjava,

sunca nema, neće da granjava,

bunar kopam, bunar mi se ruši,

pesmu pevam, a suza me guši.

Šta će meni bunar voda živa,

ko će na njoj lice da umiva,

šta će sunce jutrom da se javlja

kad me moja draga zaboravlja.

Vranca sedlam da se na put spremam,

kud se spremam kad devojku nemam,

prsten kujem, njoj ga neću dati,

moj prstenu pust ćeš mi ostati.

Šta će meni vranac k'o oluja,

u gori ga rastrzali vuci,

šta će prsten sa sedam dragulja,

kad ne blista na njezinoj ruci.”

(Radoje Mitrović Barajevac – Safet Kafedžić)

– Imao sam čast da sviram drugu harmoniku u Barajevčevom ansamblu na Sinanovom prvom hitu “Kulu gradim, vihor je obara”. Sinan je bio veoma skroman dečkić, jedna poštena i muzikalna duša. Barajevac i ja smo bili fascinirani kako je otpevao jednu veoma zahtevnu sevdalinku. Jasno nam je bilo da se rađa jedan veliki pevač i jedna velika zvezda – pričao je maestro Velizar Matušić.

Sinan Sakić (1956 – 2018) je dete lozničke kaldrme, sin majke Đulke, radnice, i oca Rašida, vojnog muzičara. Po očevoj želji učio je zanat za elektrovarioca, a od 14. godine počinje da svira bubnjeve.

– Svirao sam sve živo, a imao sam i dobre učitelje – Bracu Dunkića i Milana Simića. Bio sam na meti lozničkih i valjevskih muzičara i ugostitelja, sve dok mi jedan gost nije ponudio petstodinarku da mu otpevam “Mene nana poslala da naberem bostana”. Brzo sam uvideo da mi i pevanje ide od ruke, pa sam skidajući pesme zavoleo Muharema, Tomu, Šabana – pričao je Sinan o svojim počecima.

Od 1978. do 1981. godine snimio je četiri singla sa osam prelepih pesama u duhu prave narodne muzike uz prepoznatljivu svirku Radoja Barajevca, Brane Đokića, Tomice Miljića. “Kulu gradim, vihor je obara”, “Mala Šemsa”, “Suviše si lepa da bi moja bila”, “Ne tuguj druže stari”, “Rastanak kraj reke”, “Ti imaš svoje društvo” – sve su to narodnjački siročići koji tek posle Sinanove smrti dobijaju na aktuelnosti. Ipak, prekretnica u Sinanovoj karijeri je ulazak u “Južni vetar” Mileta Basa.

– Moj prvi komercijalni uspeh u diskografiji vetan je za Sinana i za Tuzlu. Ja sam i pre Sinana snimao sa Duškom Kostićem, Raletom Ćajićem, Gocom Stojićević, Merimom Njegomir. Sa Sinanom me upoznaje Dragan Šaulić, takođe Lozničanin, i to baš 1982. kada se sa singlica prelazilo na albume. Kad se pojavila Sinanova prva ploča “Miko, druže moj” i kad smo je preslušali u mojoj kući, podsmevali su mi se i moji ukućani i moji svirači. Prvih nekoliko meseci ploča se prodavala jadno, a onda je fabrika “Univerzal” iz Tuzle naručila od Diskosa 5000 kaseta. Za godinu dana prodali smo 70000 i tako je Sinan krenuo prema zvezdama – priča legendarni Mile Bas.

– Ja sam jedini koji je verovao u Sinanov uspeh, mada je i pokojni Toma posle jednog koncerta primetio; “Ovaj mali će sve da nas povalja.” Suština ovog posla je izabrati pevača kome će poverovati publika. Sinan i ja smo bili po ukusu publike, ali ne i tadašnjih najmoćnijih medija. Jednostavno, mediji imaju svoju politiku, a iza svake politike, pa i one kulturne, krije se materijalni interes. Ja nissm hteo da plaćam urednike televizije da bi puštali pevače “Južnog vetra”.

Posle desetina albuma i više od sto pesama sa “Južnim vetrom” Sinan se oprobao i sa drugim autorima.

– Sjnan i ja smo zemljaci, a počeli smo saradnju sa pesnom “Kada umre ljubav” na moioj koktel ploči. Zatim su usledila dva albuma sa nekoliko hitova: “Žena kose duge”, “Ni po’ groša prebjjena”, “Iz oka mi suze teku”, “Svirajte, svirajte, napraviću lom”, “Vetre prijatelju”, “Zamoliću srce”… Svaki autor ima neki svoj rukopis za jedan specifičan stil pevača. Sinan i ja smo voleli tu stilsku raznovrsnost, a naše Podrinje neguje ti specifičnu notu na žicama gitare i violine.

– Tu žicu je voleo i Sinan pa smo 90-ih ostvarili jako uspešnu saradnju. Sećam se i uspešne promocije koju smo imali u restoranu “STB” na petom spratu Beograđanke. Te pesme su počele da se vrte čak i na kultnom Studiju B, što nam je dalo samo potvrdu kvaliteta – kaže maestro Zoran Starčević, jedan od Sinanovih kompozitora.

Sinan je jedan od retkih pevača koji je pravio solistički koncert u terminu finala Lige šampiona u fudbalu. Sinanove koncerte su posećivali i oni koji su ga prethodno javno osuđivali.

– Sinan je fenomen i od čoveka i od pevača. Cenim to što je napravio veliku karijeru i bez pojavljivanja na televiziji. Nikad neću zaboraviti sto jednu ružu koju mi je poslao na moj solistički kincert, jer je bio sprečen da dođe. Ja sam bila na njegovom poslednjem koncertu na Tašmajdanu. Bilo mu krivo što nisam rezervisala mesto za sedenje, a ja sam i došla da odstojim i odigram – pričala je Lepa Lukić posle Sinanovog koncerta.

Sinan je pevač koji liči na svaku svoju pesmu. Sinan se poistovetio sa svojom publikom, publika se poistovetila sa Sinanom. Publika je pevala i plakala sa Sinanom, Sinan je pevao i plakao sa svojom publikom. Takvu emociju mogao je da širi samo neko koga je život žestoko izudarao.

Preminuo je 1. juna 2018.

(Goran Milošević)

Author: admin

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *