Mirjana Luković je medicinski biohemičar, radi u jednoj beogradskoj laboratoriji, ima dvoje dece, a u slobodno vreme pravi torbe od otvarača sa limenki.
– Završila sam Farmaceutski fakultet, tako da, što se struke tiče, nemam nikakve veze sa umetnošću – počinje ona priču o sebi.
Iako je profesionalno opredeljenje odvelo na neku drugu stranu, oduvek je volela ručni rad, pletenje, heklanje i vez.
– Još kao klinka sam terala baku da me nauči da pletem i heklam i tako sam krenula. U početku sam pravila samo jednostavne stvari, a onda sam sebi zadavala veće izazove i tako napredovala – objašnjava ona.
Na ideju da za kreativni rad iskoristi nešto što svako od nas baci, pre nego što i primetimo da postoji, došla je, kako kaže, sasvim slučajno, kako to obično i biva.
– U tom periodu sam pravila torbe od papira. Da, i to je moguće – kaže ona šaljivo, pa nastavlja: “U potrazi za novim modelima naišla sam na abažur za lampu izrađen od otvarača sa limenki, čiji je pravi naziv sntntn i oduševila se. Onda mi je palo na pamet da bih mogla da napravim torbu od toga i tako je sve krenulo – kaže Mira.
Prva torba koju je napravila bila je baš velika.
– Tada sam koristila drugu tehniku za izradu i to je išlo baš sporo, pa sam tu prvu torbu pravila godinu dana, što zbog loše tehnike, što zbog nedostatka materijala. Danas to sve ide brže, ali i dalje treba dosta vremena za izradu jedne torbe, jer se sve radi ručno. Ljudima se baš sviđa ovo što pravim. Oduševljeni su pre svega idejom i činjenicom da se sve ručno ušiva i da za izradu jedne torbe treba od 15 do 20 dana – priča sagovornica Telegraf Biznisa.
Za jednu torbu potreban joj je veliki broj otvarača, pa joj najteži deo nije dužina izrade, nego dolazak do sirovine.
– Jedno udruženje za reciklažu limenki mi je pomagalo, prijatelji mi sakupljaju i donose, a dosta ljudi koji su videli moje proizvode su počeli samoinicijativno da ih sakupljaju i da mi šalju. Interesantno mi je to što od otpada mogu da napravim nešto lepo, korisno i moderno, a sa druge strane mogu da doprinesem zaštiti životne sredine – objašnjava.
Prednost je to što je aluminijum jako postojan materijal i što može da se reciklira beskonačno puta, a da pri tom ne izgubi na kvalitetu.
– Svaka torba je priča za sebe. Ne postoje dve iste. U zavisnosti od broja otvarača i vremenu koje mi je potrebno da napravim torbu formiram i cenu. Radovi se dopadaju i ljudima van granica naše zemlje. Uglavnom torbe poručuju Amerikanci i Nemci, mada nema pravila -kaže ona.
Najveći izazov joj ipak predstavlja žongliranje posla, kreativnog stvaranja i brige o dve devojčice.
– Preko dana smo suprug i ja angažovani oko dece i svih tekućih obaveza, a uveče kada one odu na spavanje počinje moj kreativni rad. Bez suprugove pomoći i podrške u svim sferama života, sve ovo ne bi bilo moguće. Tako u miru i tišini mogu da se posvetim stvaranju novih modela, različitih oblika, boja i veličina. Volim izazove i za izradu svake torbe sam maksimalno posvećena od početka do kraja – objašnjava.
(Telegraf Biznis)
